Moju POKOJNU sestru prizivali smo zlatnim prstenom, a onda je beba u krevecu zaplakala

Još od starih vremena prepričavale su se priče o bliskim susretima sa (ne)mrtvim pa sve do danas. Verovanje u vampire u Srbiji postoji od vajkada.

 

Posebno u seoskim i ruralnim sredinama, ovakvih priča ima u izobilju, dok ih je u gradu znatno manje. Svako od nas je sigurno čuo istu verziju neke strašne priče više puta.

I to od različitih ljudi, identična priča, ali različito mesto. U takve stvari je teško poverovati, jer je sve prevelika slučajnost i deluje kao priča za decu.

 

Međutim, pokušali smo da dođemo do priče iz prve ruke, obilazeći jedno selo u rasinskom okrugu. Na tom putu smo susreli mnoge bake i deke i od njih čuli prilično jezive priče. Toliko jezive da smo se sledili, a nikako nisu jedne od onih koje se ponavljaju i koje svako zna na pamet.

 

Radi se o ženi koja je nedavno izgubila sestru. Kada je gostovala kod svog brata koji živi sa familijom i malim unukama, odlučili su da je dozovu:

 

“Bilo nas je četvoro u sobi, koristili smo zlatan prsten, čašu vode i slova na papiru. Kada je sve počelo moj brat je bio toliko napet i uplašen. U jednom momentu smo čuli pucketanje i jednostavno se svi uznemirili, međutim brat nije mogao da izdrži i kresnuo je upaljačem.

 

U tom momentu, unuka (4 godine) je zaplakala u sobi pored. Kada smo otišli tamo, zatekli smo dete okrenuto naopako u krevecu, a lopta koja je bila pored nje, sada je bila nasred sobe. Pitali smo devojčicu šta je bilo, a ona je rekla “Baba ni otima loptu” misleći pri tom na moju pokojnu sestru koju smo mi prizivali. Nakon toga, nismo više pokušavali”, prepričala nam je ova žena svoj uznemirujući doživljaj.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *